Plasticni materijali su podskup polimera koji se sastoji od organskih molekula velike mase i duzine. U poredjenju sa metalima, drvetom i keramikom imaju brojne prednosti: laki su, jeftini, hemijski inertni, lako se oblikuju u zeljenu formu i sluze u brojne svrhe.Od 1950 do 2015, globalna produkcija plastike se procenjuje na 8,3 milijardi tona sa godisnjim rastom od 8,5%.
Oko 80% plasticnih proizvoda postaje otpad i zagadjuje zivotnu okolinu(zemlja, reke, okeani) sto dovodi do ozbiljnih ekonomskih gubitaka( oko 80-120 milijardi dolara godisnje npr u turizmu). Plastike jako sporo degradiraju u vremenskom opsegu od desetina do hiljada godina. Plastika u vodi i zemlji se raspada na male cestice reda mikrometra i manje. Te cestice ulaze u lanac ishrane preko riba koje ih jedu ili zemlje u kojoj migriraju u koren biljke. U skladu sa principima cirkularne ekonomije, neophodno je razviti nove tehnologije koje ce resiti pitanje otpadne plastike.
Tradicionalni i najjeftiniji nacin je deponovanje plastike na gradske deponije. Zbog zagadjivanja vode i zemlje ili vazduha(pozar na deponiji) ovaj nacin dovodi do zagadjenja zivotne sredine i sve vise postaje neprihvatljiv.
Mehanicko recikliranje plastike koristi mehanicku silu za tretman. Pre topljenja plastike, ona se cisti, kristalizuje i melje. Spaljivanje plastike(eng. incineration) je postupak sagorevanja prilikom koga se dobija energija(toplota ili elektricna) jer plastike imaju velike toplotne vrednosti bliske sirovoj nafti(20 do 40 u poredjenju sa 45MJ/kg). Hemijsko recikliranje plastike kovertuje plasticne proizvode u korisne ugljovodonike(npr metan) ili u pocetne monomere i oligomere. UV zracenje(290 do 400nm) ima energiju da izazove cepanje C-C veza u plastici. Mesanjem UV osetljivih katalizatora (TiO2) sa plastikom se dobija proizvod koji se posle koriscenja moze relativno lako degradirati. U Nemackoj se godisnje ubaci 100000 tona titandioksida u razne plasticne proizvode.
U nauci je trenutno hit tema kataliticko hemijsko recikliranje koje koristi vidljivu Suncevu energiju pomocu neorganskih i organskih kvantnih tacki.
U nasoj grupi se bavimo ovom temom sa ciljem dobijanja antibakterijskih i antivirusnih nanocestica(karbonskih i grafenskih kvantnih tacki) koje se naknadno mogu ugraditi u plasticne proizvode (mobilne telefone, kvake za vrata i ostalo)
Copyright 2014 Dr Zoran Markovic and Dr Biljana Todorovic Markovic